TREBA STVORITI O NEZAVISNOJ DRŽAVI HRVATSKOJ MUZEJ U HRVATSKOJ, piše Božo šimunović, arhitekt iz Dubrovnika

Od Tuzle do Bleiburga
Fotografije s puta nade 

Dida Filip Ćorlukić

Povodom obljetnice bleiburške tragedije prof. Filip Ćorlukić, umirovljeni inženjer iz Pule, koji sebe rado naziva dida Filip, poslao nam je opis svoga Križnog puta dokumentiran s četrdesetak vrlo rijetkih fotografija iz tih dana, koje je osobno snimio na svom Križnom putu:

Simboli Bleiburga
Premda Bleiburško polje nije bilo mjesto pokolja, Bleiburg je zbog polazišta zla postao simbolom najvećeg poslijeratnog tvarnog zločina u Evropi. Međutim, Bleiburg jest mjesto najvećeg moralnog zločina. Oko pola milijuna osoba: vojnika i civila, žena, djece i staraca; tražili su od engleske vojske samo da im dozvole prolaz i tako nađu spas od progonitelja. Ono što bi učinilo i neko divljačko pleme, nije i tzv. civilizirana engleska vojska. Uz prijetnju oružjem oni su spriječili prolaz izručivši molitelje partizanskim jedinicama, pa tako omogućili stravične zločine duž putova koje smo kasnije nazvali Križnim putovima.  

O mojim putovima nade, koji su me nakon engleske izdaje pravde odveli u strahote Križnih putova, objavio sam niz članaka povodom obilježavanja obljetnica bleiburške tragedije. Bili su to dijelovi jedne dulje priče u kojima sam prikazao i većinu od četrdesetak fotografija koje sam snimio na putu nade sve do zarobljavanja na Bleiburškom polju.
 
Svaka od tih slika predstavlja svojevrsni povijesni dokument, a neke od njih i vrlo važan, pa ipak nezabilježen u povjesnim arhivima. Spomenut ću samo fotografiju (sl. 38) na kojoj se vidi kako Anto Štitić, nasljednik poznatog Dide Kvaternika u političkom dijelu Ravnateljstva sigurnosti (RAVSIGUR), na kamionu izlazi s Bleiburškog polja. Da ne bih objavljivao nespretnu zbirku fotografija, za ovu sam obljetnicu priredio skraćen zbirni tekst u kojemu su prikazane sve fotografije sa sačuvanog filma.
 
Međutim, jedna od tih fotografija zahtijevala je poseban tretman, jer je postala svojevrsnim simbolom Bleiburške tragedije hrvatskog naroda. To je fotografija vojne kolone (Sl.31) koja se već dvadeset godina stalno pojavljuje u raznim medijima, ali ne samo bez naznake autorstva, nego što je mnogo važnije: ne piše koja je to vojna postrojba, niti da ih je i nakon zarobljavanja do logora kraj Maribora stiglo oko sedam stotina, ali i ni da ih je logor preživjelo samo sedmorica! Tim se svojim snažnim simbolizmom nametnulo, ne samo kao povijesna nužnost, nego i kao moralni imperativ, da se o toj fotogrqafiji napiše i objavi poseban članak. 

Budući da se ovovremenim suđenjem našim generalima u Haagu događa svojevrsna povijesna paralela s putovima nade hrvatske vojske i naroda prema Bleiburgu, a i protagonisti su isti. Zarobljenici su na Bleiburškom polju u ono vrijeme od engleske vojske tražili – ne da im pomogne – nego samo da im ne spriječava prolazak, dok generali i Haagu ništa ne traže od Engleske, koja je formalno samo jedan član EU, ali su ipak izloženi tvrdom nastojanju engleske politike da i krajnje nekorektnim postupcima oteža položaj optuženih. 

Stoga sam s urednikom portala Zvonimirom dogovorio, da prilog o fotografiji vojne kolone kao simbolu bleiburške tragedije, bude objavljen 15. travnja, na dan presude našim generalima – bez obzira na presudu. Na žalost, neljudskost odluke suda je na zadovojstvo engleske politike ponovljena. Ta politika još uvijek suludo slijedi „strateške interese“ nekadašnje imperijalne politike iz 1918. godine, kada su Hrvatsku – ne silom zakona, nego prijevarom i zakonom sile, ugurali pod okrilje svoga ratnog saveznika Srbije. Imperij već dugo ne postoji, ali njihova politika „strateških interesa“ u potpuno izmijenjenim okolnostima čak i neprikrivenim nastojanjima nastoji spriječiti pravedno suđenje hrvatskim generalima Haagu, generalima koji su usprkos engleskim ometanjima uspjeli osloboditi Hrvatsku. Obzirom na duh presude u Haagu je zapravo osuđena hrvatska država, a umjesto onovremenih Križnih putova, generali bi trebali ležati i zatvoru!

Od Tuzle do Bleiburga
Fotografije s puta nade 

Bio sam đak šestog razreda tuzlanske gimnazije. U jesen 1944. hrvatska se vojska „u cilju skraćivanja fronta” organizirano povlačila iz Tuzle. Budući da nisam htio ostati pod partizanskom vlašću pridržio sam se ustaškoj bojni Avdage Hasića, koja je zadnja napuštala grad. Preko Brčkog i Sl. Broda sam stigao u Derventu i nastanio se kod rođaka u sedam kilometara udaljenom selu Vrhovi odakle sam nastavio pohađati derventsku gimnaziju. Uz željezničku stanicu Lupljanica bila je stacionirana satnija ustaške željezničke vojnice, a zapovjednik je bio moj zet, poručnik Josip Keržan. Od njega sam dobio fotoaparat, pa sam od tada moga snimati. 

Uskoro je proglašena mobilizacija 28. godišta. Vojska je u Stakleniku organizirala dogovor o polasku. Sl. 1 prikazuje taj skup. Vojnik na slici je Tvrtko Jukić, sin Luke Jukića, koji je u doba apsolutizma 1912. izvršio atentat na bana i kraljevskog povjerenika Slavka Cuvaja. Od ostalih prepoznajem samo razrednog kolegu Tomislava Kordića – prvi s lijeva u drugom redu. Ostalih se ne mogu sjetiti. 

Slika 1. – Mobilizacija. Upute za odlazak na zborno mjesto u Garčin

Sutradan ujutro smo vlakom krenuli prema Sl. Brodu, gdje smo trebali presjesti na vlak za obližnji Garčin. Cilj je bio ojačati front prema nadolazećim Sovjetima. U Bos. Brodu, došlo je do snažnog napada zrakoplova na željezničku stanicu. Svi smo se razbježali i potražili skrovišta u ruševinama od ranijih napada. Napad je trajao vrlo dugo, a kada je prestao, nisam mogao više nikoga naći od mojih suputnika. Svi su se razbježali. Odlučio sam ne odazvati se na mobilizaciju, nego se pješice vratiti do nekih 35 km udaljene Lupljanice i priključiti se satniji ustaške željezničke vojnice koja je štitila željezničku stanicu. Zapovjednik satnije je bio poručnik Josip Keržan, muž moje sestre Marije koja je nedavno pobjegla iz Tuzle, u Doboju je našla zaručnika Josipa (Jozu) i tu su se vjenčali. Od tada je stalno bila s njime na položaju.

Primljen sam u jedinicu, dobio odoru i oružje, a u vojnu knjižicu mi je upisano da mi se uz vojnu službu odobrava dovršenje šestog razreda gimnazije, jer to je bio uvjet za upis u školu časničkih pripravnika. Od tada sam svaki dan biciklom i u odori odlazio u 10 km udaljenu derventsku gimnaziju. To je trajalo do kraja 1944. kada je satnija premještena u Visoko, a ja sam – uz pismeno odobrenje – ostao u Derventi i dalje u odori pohađao školu. 

Na sl. 2 je nekoliko mojih