Još mi život strašne slike vrti,
siroče sam iz kolone smrti,
tužnih scena bilo je bez broja,
ova priča ispovijed je moja.

Probao sam čašu gorke žuči,
zbogom svojoj rekao sam kući !
i krenuo na put sam bez cilja,
kud’ ostali, išao sa i Ja !

Nisam znao za majku i brata,
na pragu mi ubijen je tata !
a sestri mi odrezaše kosu,
sa sobom su odveli je bosu !

Rekoše mi, idi mali s nama,
ubit će te nađu li te sama.
Priključi se i ti zbjegu spasa,
šutke moli i ne puštaj glasa.

Poveo sam i mog’ pasa Šarka,
poklon bio od djeda mi Marka.
Djedu srce prestalo je kucat’,
kad’ u oca krenuli su pucat’.

I stigosmo nadomak Bleiburga,
tu tek nasta i žalost i tuga !
mjesto spasa nasta muka ljuta,
i pokora od križnoga puta !

Počela je hodnja neizvjesna,
težak progon od krvnika bijesna.
Ginulo se na svakom koraku…
i po danu i po mrklom mraku.

Žuljevi su bili puni krvi,
radovah se svakoj krušnoj mrvi,
dijelio sam sa svojim je Šarkom,
dok hodasmo tako jednim jarkom.

U jarku sam prepoznao strica,
oko vrata krvava mu žica !
u suzama, zazovem ga, striče !
iz sveg’ glasa čujem netko viče…

Dalje mali od fratra se toga,
il’ ćeš i ti, vidjet’ svoga Boga !
trčeć odoh, zovuć svoga Šarka,
a stric osta mrtav na sred jarka.

Sve izdržah ni sam ne znam kako,
ono što ni jači ne bih lako,
puno puta znali su me tući,
al’ spaljenoj došao sam kući.

Sa mnom nije vratio se Šarko,
što dao mi, moj ga djed je Marko.
U rijeku ga baciše sa brijega,
pa su onda pucali u njega !

Tražio sam seku, brata, mati !
u snu sam ih često znao zvati,
na srcu mi nasta nova rana,
kad’ saznao jednoga sam dana.

U sred šume duboka je rupa,
svih troje ih, vidjeli su skupa !
u krilu su mrtve majke svoje,
usnuli za vazda i njih dvoje !

Ne doživi ovo moja baka,
Hrvatska joj zemlja bila laka !
nju su prvu ubili kraj pruge,
inače bih skapala od tuge.

Ivan Pajdek / Kamenjar.com

 

Nikola Mulanović: MOJ KRIŽNI PUT