S portala Kamenjar.com prenosimo prekrasnu pjesmu Ivana Pajdeka “Ime njeno svetinja mi vična” … uživajte!

Pitaju me zašto slažen rime,
u kojin si često glavna tema,
šta s ponoson spominjen ti ime,
k’o da ničeg osin tebe nema.

Još mi kažu da si skoro pusta,
da u tebi život jedva diše,
a da moja puna su te usta,
k’o da nigdi, ničeg nema više.

Vele, o njoj tol’ke pisme slažeš,
a s njom nisi i u njoj ne živiš,
da je voliš, sigurno nam lažeš…
i da njojzi, k’o ničem’ se diviš!

A, Ja kažen: – ‘ej sumnjive Tome!
taman da san na kraju planete,
nikad neću dati da se slome,
spone šta me za nju vežu, svete!

Ona krv je šta puni mi vene,
ime njeno, svetinja mi vična!
ponosan san na kamene gene,
u srcu mi, Zagora je dična!

Svemogućeg da ja iman snagu,
nebo nad njom, bilo bi od zlata,
didovon bi vraćali se pragu…
i stara opet, otvarali vrata.

Da mi duša misto raja živa,
načas smrti, zaželit ću želju…
tu ostane usrid krša siva,
zato ću se molit Spasitelju.

Ivan Pajdek / Kamenjar.com