Predmet je pismo bojnika Krajišnika pisano 6. 6. 1954. koje se je našlo u Dokumentaciji Maksa Luburića.

Bog! Dragi moji hrvatski prijatelji, hrvatska braćo i svi ostali.

Pročitao sam vaše komentare ili odgovore na dolje priloženu sliku, bolje rečeno pisma koje je staro ravnih 70 godina, a sadržaj pisma nije osobne naravi nego upravo sadržaj se tiče svih nas Hrvata. Ja sam rekao ukratko moje mišljenje sadržaja ovog pisma, a sad ću za povijest, i to ZA NAŠU HRVATSKU POVIJEST reći malo više, tako da se zna kako je došlo do ovog pisma i mnogo drugih povijesnih hrvatskim pisama ili dokumentacije. Ja neću o sebi ovdje mnogo reći jer skoro me svi znaju i znaju tko sam.

Kada je hrvatski general – a proslijedit ću ovo pismo i jugoslavenskom partizanu Ivi Josipoviću koji će za sigurno reći za tog čovjeka komu se je ovo pismo pisalo iz Caracasa, Venezuela 6 lipnja 1954. Maksu Luburiću da je on Ustaša a Ustaše su URBI ET ORBI poznati kao Hrvati a ne kao Jugoslaveni, kao što je Ivo Josipović poznat kao Jugoslaven, bio i ostao kao Jugoslaven, i danas je takav i takav će umrijeti – Vjekoslav Maks Luburić je potajnim Jugoslavenskim načinom ubijen, nedjelja 20 travnja 1969. Tadu su španjolske vlasti zapečatile njegovu tiskaru DRINAPRESS i uzeli svu DOMUMENTACIJU i ostavštinu. Ja sam se uvijek pitao a i mnogi drugi su se pitali da li će ikada itko znati gdje je ta Dokumentacija Maksa Luburića. Na sreću 2010 godine iz Europe me je nazvao jedan Hrvat i rekao da je – ovo samo za mene – bio u Španjolskoj i sastao se sa čovjekom Španjolcem koji je posjedovao tu Dokumentaciju Maksa Luburića, da je sve pregledao i da tu u tim kutijama ima naše hrvatske bogate Dokumentacije, ali da taj Španjolac za sve to traži veliku cijenu koju on nije mogao dati.

Prošle godine ili početkom ove godine ja sam to javio jednom Hrvatu koji nije rođen u Hrvatskoj nego u emigraciji od hrvatskih roditelja, a savršeno govori hrvatski. Pričali smo o tome i taj Hrvat je bio vrlo zainteresiran za ovu Dokumentaciju. Ja sam javio tom Hrvatu koji je tu bio sa tim Španjolcem 2010 godine. Ta dva Hrvata su se izravno upoznala i ovaj Hrvat od hrvatskih roditelja rođen u emigraciji je otišao u Španjolsku, sastao se sa tim Španjolcem koji je pokazao svu tu Dokumentaciju ovom Hrvatu koji je izvadio svoj novčanik i Španjolcu sve platio, uzeo svu Dokumentaciju koju ovaj Hrvat neće moći i sve da hoće sa sobom odnijeti u grob, nego će to ostati kao jedan vrlo važan dio hrvatske povijesti HRVATSKOM NARODU.

Taj Hrvat mi je prije nekoliko dana poslao ovo dolje priloženo pismo hrvatskog bojnika Krajišnik. Prepisao sam ga doslovno.

Zato bih mi bilo drago čuti na sve ovo vaša mišljenja i  nemojte se ustručavati ih iznijeti. A ispod opisa ovog pisma je slika originalnog pisma, te izvolite to vidjeti.

Bog! I najiskrenije vas sve pozdravljam sa našim hrvatskim pozdravima:

Bog i Hrvati!

Hrvatska Hrvatu!

Za Dom Spremni!

Mile Boban.

——————————————————

Bojnik Krajišnik:

Izvješće, što mi je sve

Poznato o zlatu, još dok

Sam bio u AUSTRIJI.

                                                                                                         I Z V J E Š Ć E:

                                Po mojem prispjeću na teritorij Austrije 28 Svibnja 1945 iz Slovenskih šuma – (od Maribora) nakon nekoliko dana susreo sam u Volfsbergu od poznatih mi iz Domovine : Ust.                                          Puk. Josu Rukavinu, koji je tada stanovao u Samostanu u Wolfsbergu sa mnogoh naših – većinom intelektualaca – medju tim neki Dr. Milas u društvu neke studentice imenom                                        Djurdjica koja je mijenjala zlatnike –  plaćala 1 kg. Butera – (maslo, mo. Mile.) (za jedan, mo. Mile.) dukat i slično. Upalo mi je u oči taj luksuz rekao mi je Joso imaju nešto                                                zlatnika pa troše kao ludi. – Joso je mnogo o tome znao – ali mi nije ništa rekao, nego sam jednog dana pred istim Samostanom vidio mnogo naših Hrvata i medju njima 2                                                  svećenika – od koji sam tek prepoznao Draganovića (Krunoslavc/Stjepan, mo. Mile.) i nekog drugog (Perović) stajao je (uz, mo. Mile.) i mećali su nešto nervozno, tu je bio i neki                                      Radoš iz Sarajeva – redarstveni upravitelj. –

                                Šutilo se je ali sam kasnije čuo da je to bilo zlato koje se mećalo u auto i da se vozi u Italiju. -Živeći još nekoliko dana čuo sam da se tamo u Samostanu nalazi cijelo Hrv. Zlato. –

                                Otišao sam raditi kod seljaka, tamo je došao isto i Joso R. Radio je samnom seljačke poslove 5 dana, ja nisam mogao više raditi, jer sam bio iznemogao – i pošao sam u Wolfsberg i                                  samnom Joso R. Da neće ostati sam. –

                                Za cijelo to vrijeme ni jedne riječi nisam čuo od njega o zlatu. Našao sam sobu u Wolfsbergu i opet on samnom hoće da stanuje i stanovao je plativši po pola. Imao je ruksak i                                            uvijek iz  njega iznosio nešto, kada je izlazio a ja ostao uglavnom uvijek, (sam, mo. Mile.) otišao ujutro sam – vraćao se uveče (r).

                                U Bolnici je bio u Wolfsbergu Gen. Dragolijev, posjetio sam ga nosivši cigarete – siromah je ležao razrezanih žila na ruci – pa kad je zarasla opet je razvalio ranu – samo da što duže                                  ostane radi izručenja. Izlazivši iz Bolnice- na vratima uhapsi F.S.S sa strojnicama me sprovedu u komandu – zatim u samicu u tvrdjavu. – Odmah se to pročulo a vidio je to i Joso i                                  Dr. Milas kad su me vodili u Jeepu- razbježali su se, jer kad sam izašao iz zatvora nakon 8 dana – nikog više nije bilo. –

                               Nakon što sam bio pušten iz zatvora pješke sam došao šumom do Krupendorfa – i tamo jedne noći vidim Josu R. I Hernenčića (general HOS-s, NDH ime Ivo, mo. Mile.) u                                               pratnjih svojih pobočnika – iznenadio se Joso kad me je vidio i razgovarali smo.- Herenčićev pobočnik je imao tašku – i Rojnica Ivo, koji je živio u Krupendorfu mi je rekao da je                                       taška od herenčićeva pobočnika puna zlata, što mi nije bilo čudnovato.-

                              Odatle sam otišao u Velden, jer sam čuo da tamo ima naših, istina bilo ih je – živili su luksuzno odakle i kako – bilo je zlatnika u svakoga a glavni prodavač je bio neki Tadija iz                                          Livna (živio je u San Jose-ju u Kaliforniji jedan Tadija Pavić iz Livna ili od Livna. Pričao je da je bio vojnik NDH itd., osobno sam ga poznavao, a da li je to taj “Tadija”, to ne                                      znam niti tvrdim. Mo. Mile.) i meni poznati iz Hrvatske Luka Slipčević, čije su prodavali zlato nisam znao Faktor tamo bio je Ivo Musa, ali kratko vrijeme, živio je ispočetka                                              luksuzno- dok ga kako sam čuo nisu eliminirali (iz Junte) biće da je i on bio “Upravitelj” ili andjeo čuvar Hrvatskog zlata.

                                                                                                             KONAC   1945.  U VELDENU .

                             Koncem 1945 dolazio je iz Italije Vilko P. (Pećnikar, mo. Mile.) sa navodno nekom punomoću su se sastali jedne noći i došli k meni do stana: Pećnikar- Lovro, i pok. Božo (Kavran,                               mo. Mile.) zamolili me bili im ustupio sobu za par sati, uveo sam ih – rekavši da ja izlazim da pazim, oni su šutili- samo pri mom izlasku sam čuo riječ “p r e n i j e ć e m o” ali što                                     nisam čuo, ali sam bio uvjeren da se radi o zlatu o kojem se toliko tamo pričalo. Zlato je po mojem mišljenju bilo zakopano u blizini Veldena.

                             Kraj Veldena- odnosno u vili “WALDSDORF” a meni se čini zbivlao sve, jer su tamo dolazili i odlazili po danu i noći sve neki “posebno ovlašteni”.

                                                                                                            LJETO  1946 .

                            Ljeti 1946 sreo sam u Veldenu Moškova i Šarića, komotno se bez straha šeću tražili su Švic. (erske, mo. Mile.) franke bili im mogao pribaviti. – Odgovorio sam neznam ja za Franke                                gdje se mogu dobiti,- Otišli su istog dana -kuda neznam.- Iste godine pred jesen kasnu, pričao mi je jedan Ustaša iz Logora da je on sa jednim svojim prijateljem- po nalogu                                             Moškova- prenosio u Italiju jednu tešku RADIO STANICU, koja će biti kasnije iz Italije prebačena u Hrv. Šume.- Ali da kad su stigli na talijansku stranu u mjesto Ponteba, da su                                     vidjeli da su to bili d u k a t i, a ne radio stanica. Rekli su im da šute i dali im po 2 zlatnika.- Taj Ustaša mi je pričao u razočaranju- misleći da zaista nosi radio stanicu, koja bila za                                   našu borbu- kad tamo zlato.- (ovo mi je pričao ustaša)

                           Iste zime dolazio je iznenada Mate Frković u Valeden a prije Ivica, (fali ime, mislim da se radi o Ivici Frković, nisam siguran, mo. Mile.) ali su bili zabrinuti, jer da je svrha radi                                    koje su došli- propala, a govorilo se je da je mato F. Dolazio da spriječi pljačku- ali kasno je bilo, jer da je Moškov – falcificirao potpis Poglavnika i digao zlato – ili pak da su                                               neovlašteno na svoju ruku “prenijeli na sigurno mjesto.”

                           To zlato ga je meni se čini koštalo glave, a govori se ovo: Da je odmah po hapšenju Moškova – Šarić došao u Austriju i prenijeo ponovno zlato- ali neznam- ali je govorio da to radi po                             ovlašćenju P. (što bi moglo značiti Poglavnik, mo. Mile.) što je kasnije bilo neznam. Kako su pričali oni u Italiji, da je Pećnikar imao mnogo zlatnika, ali da je sve upropastio nekim                               poslovima.- Da mu je dao Draganović zlato (Pećnikaru) po nalogu Poglavnika koje je on imao, što je o tome sve istina nepoznato mi je.

                                                                                                              VENEZUELA

                            Po dolasu Lovre Sušića u društvo Pere Šimića pred 3 godine, se je govorilo da je Lovro donio neko zlato.- Koliko ?

                            Po pričanju jednog odličnog Ustaše, koji je u Austriji stalno bio sa Lovrom tvrdi, da je Lovro plačući mu rekao, da je spašeno nešto zlata, ali da je on dužan to zlato sačuvati i predati                             ga jednog dana Hrvatskim vlastima.- Nije rekao gdje je’. Postoji vjerojatnost, da ga ima nešto u venezueli i da bi moglo biti pohranjeno u Calegio San Ignacio (Tome Markovića) ali                                 100% nemože se znati zasigurno.-

                           Lovro se kune, da sve što se je dogadjalo – da je to bilo po znanju i odobrenju Poglavnika, a što je cijela stvar propala, da se onda njega optužuje za zlato.

                           Napominjem, da bi dragocijene podatke o tome mogao pružiti Joso Rukavina, od prvih dana- a uvjeren sam, da ako je on ima nešto zlata, da je to ovlašćeno- i da nije se koristilo                                     nečasno.- (Poznavao sam ga iz Domovine kao čestitog i da je takav i ostao) dok se za ostale nevjerujem.

                           Ovo su podatci za koje sa mirnom savješću mogu se prisegnuti, kada bi za to došao čas.-  Ovo činim kao rodoljub i Ustaša – koji su nikada nije mijenjao    a niti će se mijenjati- kao                                 Hrvat sam rodjen i kao takav umirem.

                                                                                                                  Za Poglavnika i za Dom Spremni:

                                                                                                                                  Vaš

                                                                                                                                             bojnik Krajišnik.

                                                                                                                                                          potpis olovkom.

                           Carakas  6, lipnja 1954,

Nastojao sam ovo doslovno prepisati i mislim da sam uspio.

Prepisao Mile Boban, Otporaš.

Austin, Texas,

Petak dne 16 kolovoza 2024.

Subject: Bojnik Krajišnik 6.6.1954

Bojnik Krajišnik 6 lipnja 1954.