POGLAVNIK, STEPINAC, TITO I JAKOV BLAŽEVIĆ, PIŠE DELIVUK (MILAN GABRIĆA)

09.02.2012 01:32 h

Prvi puta san čuja za Stepinca, mislin da je to bilo 1959 godine, kat sam sa didon poliva lozu u strani iznad naši kuća u našem vinogradu. Baba je donila užinu i u novinu zamotala ono malo slanine i pršuta što nam je donila za jisti. Did se na nju izdera što mu je novinu upropastila. Ja uzmen novinu i na kolinu je malo ispegla tako da se more čitati. Did počne čitati i meni objašnjavati čta u novini piše.

Did čita oko prilike ovako: ” Ratni zločinac, kvisling, kolaborator i domaći izdajica Alojzija Stepinac danas nije tija isti ranu koju mu je naša straža donila. Na pritisak straže da ide, On je reka vi zatnjite prvi kašiku i pojedite, onda ću ja”.

Pitan ja dida ko je taj čovik da se tako opire drugu Titi? Moj sinko, nastavlja did. On je naš rvacki Biskup koji zna što oće. On se je opira i Poglavniku, ali, istini za volju, Poglavnik je najmanje kriv za ono zašto ga se okrivljuje. Bilo je tu svega i svašta u ta vremena. Mali, ti si još malen, neznaš ništa,. Još ti ni ona stvar, neka mi dragi Bog oprosti, nije porunjavila. Za tebe nisu sve stvari da znaš. bolje ti je muči. Jer ne znaš šta nosi dan a šta noć. Ovin vragovima nije virovati.

Pa, dida. Ti meni nisi ništa reka ko je taj Stepinac? Sinko! Taj Stepinac je naše gore list. On je Rvat o kojem će se govoriti dok se sunce okreće oko ove naše zemlje. Dide. Meni su pričali da se zemlja okreće oko sunca, a ti meni sada obratno govoriš. Eh, moj sinčiću dragi. Svašta ćeš ti još čuti od ove današnje vlasti. Čućeš ti da smo mi i od majmuna postali. Sve oni, ti današnji vragovi, tako govore samo da se Boga ne spominje. A di se Bog ne spominje tu se ni naša Rvacka ne spominje.

Dide. Sve sam te do sada razumija. Ali još ti meni ne reče niš o Stepincu. To mene zanima.

Sinko. Stepinac! Njega su puna usta kat ga spomeneš. Tito ga se boja. Zato je pronaša nekog takojevića po imenu Jokov Blažević, koji je, kako pričaju, završija šumsku školu za vrime rata i posta državni tužitelj. Njega taj tvoj drug Tito ujarmija da napiše, sastavi i okiti ko božićno drvce optužnicu protiv našeg Biskupa dra. Alozija Stepinca. Ovaj šumski seljak, da se udvori tvome drugu Titi, se požurija i sastavija optužnicu, ne samo protiv nadbiskupa Stepinca nego protiv svi nas Rvata. U toj optužnici, kaže moj, sada pok. dida, sve je rečeno što se more smatrati LAŽ.

Ali, naš dragi Nadbiskup, Uzvišeni Alojzije Stepinac, se junački na sudu drža. On je njima sve u brk skresa. Reka njim je da je rvacki narod bija u bivšoj Jugoslaviji, koju su oni naslidili, Tito i partija, bija rob i, kaže Nadbiskup Alojzija Stepinac: ” Ja bih bija ništarija kada ne bih osjetio bilo (osjećaj) hrvatskog naroda…”

Užina prošla, na posa se mora ići i did, ko did i kućni autoritet, svak ga mora slušati pa tako i ja, ko njegov unuk, dignem se i polivaču za polivanje loze na leđa i po onoj našoj dalmatinskoj žegi, nastavim polivati lozu. Ostavili smo Poglavnika, Stepinca, Tita i Jakova Blaževića na miru. Ali ja nisan bija miran. Svakog puta kat bi dida sta da svije škiju ja bi ga zaletija i pita: Zašto su Tito i partija bili protiv Poglavnika i Stepinca? Did ljutito i oštro meni, ko da san ja kriv za sve to: Tvoj Tito i partija su tili uništiti Poglavnika i Stepinca ko prve ljude u našoj Rvackoj i ko prave Rvate. A ti znaš da se zmija u glavu tuče, i kat joj glavu razbiješ, tilo je mrtvo. Tito i partija su tili ubiti rvacku glavu, Poglavnika i Stepinca, onda je lako za tilo. Tilo se osuši kat glave nema.