POEZIJA ISELJONOJ HRVATSKOJ, piše Ilija Despot Viterski, New York 1912.

           (Izvor: Hrvatski Tjednik, Australija, br. 448. 16 rujna 1986., st. 12.)

Prepisat ću doslovno ovu Poeziju posvećenu Hrvatima u izbjeglištvu za sve Hrvatice i Hrvate

u Domovini Hrvatskoj, poimenice Hrvaticama i Hrvatima još uvijek u brojnom hrvatskom izbjeglištvu. Ima u Hrvatskoj brojnih pisaca i pjesnika a jedan od njih je i Ivica Jurjević, pa bi bilo dobro i poželjno da i oni i on, Ivica Jurjević svoje pjesničke pjesme iznosi kao što je i ovu poeziju objelodanio pisac Ilija Despot u New Yorku 1912. Dok sam ovo prepisivao, nije me sram ni stid reći da sam zaplakao, jer sam i sam sebe u ovome poeziji pronašao. Pozvao sam suprugu Annie koja je Francuskinja i suznih očiju sam joj rekao: Ženo u sadržaju ove poezije se i ja nalazim. Pošto nam je dvoje djece rođeno u Francuskoj a četvero u Ameriki, nastojat ću ovu poeziju prevesti na francuski i na engleski, tako da naša djeca i preko ove poezije upoznaju hrvatsko nacionalne osjećaje njihova oca. Nisam stručni pisac niti stručni prevodilac, ali ću nastojati prevesati za moji djecu i djecu Hrvata koji govre englski.

Prepisao Mile Boban, Otporaš dana 2 listopada 2021. u glavnom gradu Austinu, savezne američke države Texas.

Oj Hrvati, braćo moja mila,                         Rodna polja, gore, vinogradi.

Što pod tuđa padoste mi krila,                    Opustješe – niko ih ne radi.

Tuđa majka što vas mrko gleda!                 Stare majke na domu jauču,

Al od sebe trgnut vam se ne da!                 Dok pauci mreže svoje sušu.

Oj Hrvati, mukoborci bijedni,                       Mila zemlja puna svetog žara.

Za se loši, za drugoga vr’jedni! –                 Pomalo se u pustoš pretvara,

Od V’jekova što služite drugom,                  A vi tuđu znojom zal’jevate,

Sebe kiteć čemerom i tugom.                     Tužu majku krvlju cjelivate.

Oj Hrvati, zlopatnici velji,                             Na domu vam sestre jadne cvile,

Tuđih kruna hrabri spasitelji!                       Dok oko njih sablasti se krile,

Što no svoju v’jek gubite glavu,                  Te im kažu, da će umr’jet b’jedne,

Mučenici a za tuđu slavu!                           Bez utjehe na sv’jetu ijedne!

Oj Hrvati, čujte pjesmu moju,                      Tužne majke, tužna braća mila,

Porođenu u krvi i znoju,                              Tužne sestre, a kuća propala!

A rad sudbe vaše zlopataće,                       Gavran na njoj svoje gn’jezgo vije,

S koje srce preboljet mi neće!                     Veseli se, što vas u njoj nije!

Čujte pjesmu krvavu i znojnu –                     A curice – ko mirisno cv’jeće,

Golubicu ljubavnu i bojnu,                            Koje niko mirisati neće…

Koja do vas u zanosu leti,                            Ovce pasu i uzdišu bolno,

Da vas ljubi, a i – da vam pr’jeti.                   Jer vaše je srce neumolno.

Oj hrvati, ja sam došo k vama,                     Vi volite američkog cv’jeta,

Iz domaje toplim sa suzama,                        Koji ne zna što je ljubav sveta.

I od majke uz pozdrave vruće –                    I u kome se gija sakrije,

Donosim vam poruke goruće.                      Da vam srce na ležaju opije.

Na polasku rekla mi je Mati:                         Vi volite neljubljeni biti,

“Neka doma dođu mi Hrvati!                         I žrtvovati život cjeloviti…

“Zakuni ih ml’jekom mojim b’jelim!                Hoće srce, ali da ga kvari,

“Zakuni ih srcem svojim c’jelim!                    Za rod mili nek ništa ne mari.

“Zakuni ih moj pjesniče jadni,                       Najgrdnija to je rana vaša;

“Uspomenom grobova nam hladni,               Majko mila, to je sudba naša:

“U kojima leže Zrinmković,                            da ti djecom tuđa žena ruje,

“Svačić, Šubić, Frankopanović.”                    Bez ljubavi da im ljubav truje.

Naša b’jedna to vam kliče mati,                     O, koliko ima vas hrvata,

A vi ipak, oj braćo Hrvati,                               Što nikada na rođena vrata –

Glas taj sveti majčin ne čujete,                      Nit doć’ ćete na majčino krilo,

Već tuđinom dalje se trujete.                         A bi, da vam zv’jeri nije bilo!

Ne idete u naručaj Majci,

Već u tuđoj ljuljate se šajci,

Bez ljubavi, bez pogleda mila –

Što sve daju tek majčina krila.

A znate li, ne znali vas jadi,

da sve ono, što vam ruka radi,

U tuđini – tuđa majka sve će

Radovati – vaša ništa neće. –

Mjesto sunca rodnog i miloga,

Vi dišete zraka dimljivoga,

Pod zemljom vam dan i zora sviće,

Noć ubija vaše mlado biće.