Fatima i Zejna sjede na sećiji i piju kahvu…

 

BLAGDAN ŽIVOTA (1)

Abdurahman Nametak, drama u tri čina, „Osvit“, Sarajevo, broj 68, 20. lipnja 1943.

OSOBE:

ARIFAGA ČIBIĆ, bivši posjednik

FATIMA, njegova žena

MUHAMED, njihov sin

ZEJNA, njihova dalja rodica

HAMDIJA

ZEHRA njezina djeca

AHMED ŽDERIĆ, posjednik i rentier

Radnja se odigrava jedne ožujske noći 1921. godine u većem bosanskom gradu. Prvi čin: između 18 i 19 sati; drugi čin: između 23 i 24 sata, a treći čin između 5 i 6 sati sliedećeg dana.

PRVI ČIN

Predsoblje u prvom katu bosanske kuće. U dnu prozori divhane. Desno vode dvoja vrata u dvie sobe, lievo napried jedna vrata vode u treću sobu. U dnu na lievo stepenice vode u prizemlje kuće i dvorišta. Pored prozora na divhani sećija s vezenim, ali prilično pohabanim jastucima. Na podu prostrt veliki čilim i komadi ruta (ponjava). Po zidovima izvješene levhe, a na desno, između vrata, veliko ogledalo.

Prizor 1.

Fatima i Zejna sjede na sećiji i piju kahvu.

FATIMA (utješljivo): Jah, moja sestro! Hvala Bogu, da se je i ovako okrenulo.

ZEJNA (tužno): Kad nije samo gore!

FATIMA: Ne daj Bože, šta se trpjet može!

ZEJNA: I ja kažem tako, a vala i ovo je previše. Još me onaj dušmanin smeo! Eto, iztjerao nas iz naše kuće, a nije htjeo pričekati samo mjesec, dok se malo sredimo, dok primimo rentu, pa da mu izplatimo kuću. A dotle bi se zar i onaj moj nesretnik zaposlio, pa te zar, da bih i ja dušom dahnula. Ama ne htjede dušmanin ni da čuje.

FATIMA: Težko onom, tko pane u njihove ruke. Nikad se izkoprcati.

ZEJNA: Bogme i jest tako. A šta sam mogla drugo raditi? Sulaga, Bog mu rahmet duši dao, i ne vrati se iz rata. Hamdija dođe ranjen i bolestan, a šta ću ja s onim djetetom od 14 godina. Znaš i sama. Prodavala, što mi nije trebalo, a onda i preko kuće zaimala, sve ne će li, ne će li kako krenuti na bolje, a ono sve gore i gore.

FATIMA: Dok ne dođe dotle!

ZEJNA: Jah, dok ne dođe dotle. I da ne bi vas, Bog vam dobrim vratio, ja ne znam, šta bi od mene bilo.

FATIMA: Bogu šućur, kad se je moglo, pa i pomoglo. I da se niste svoje dogodili, pa makar i dalje, trebalo je pomoći, koliko se može, a kamoli ovako.

ZEJNA: Da Bog da, da vam dobrim vratimo. Zar da će jednom sunce i pred mojim vratima granuti!

Prizor 2.

Prijašnji i Arifaga

ARIFAGA (izlazi uz stepenice): Oh, mašallah! Je li to nevjesta?

ZEJNA: Evo jesam.

FATIMA: Hajde burjun!

ARIFAGA: Kako si, nevjesta?

ZEJNA: Dobro, hvala Bogu, kako si ti?

ARIFAGA: Jesi li se smjestila i smirila malo?

ZEJNA: A jesam, brate, Bog ti platio svakim dobrom. Ne mogu ti nahvaliti na onom, što si ti za me i za moju djecu učinio.  A učinio si bogme više, nego da si rođeni brat rahmetli mi Sulage.

FATIMA: Boja, okani se više toga!

ARIFAGA: Pusti to, nevjesta, vjere ti! Učinilo se je, što se je moglo, a da je Bog dao i više. ne bih žalio ko od svoga sina.

ZEJNA: Znam, brate, i velika ti hvala…  Nego, jesi li govorio s onim dušmaninom, nalet ga bilo?

ARIFAGA: A jesam, hiljadu ga đavola odnielo, da Bog da!

FATIMA: Šta je?

ZEJNA: Pa šta kaže?

ARIFAGA: Ne da ni opepeliti. Te ne može se… On bi to vrlo rado učinio, ali i on jedva promeće i kraj s krajem veže …

FATIMA (ogorčeno): Hm! Bogatiji je nego car!

ARIFAGA: Znam i ja da jest, ali znaš ti onake, kakav je on. Čuva svoju paru kao zmija noge.

ZEJNA (tužno): A je li ti šta rekao?

ARIFAGA: Ama gotovo ništa. Te Sulaga je rahmetli ostao njemu dužan 20 napoleona, te vi uzimali robe, te ovo, te ono, a on sve plaćao onome bakalu Bisiću, što je kao i on, hele, navezo on, da ne bi ni pet kuća doteklo, a kamoli jedna … Nego na kraju kaže: Ja sam govorio s gospojicom frizerkom, to biva sa Zehrom, i rekao joj, da ćemo gledati to nekako urediti, da svi budemo zadovoljni, a ako meni nije što neugodno, da dođe večeras ovdje kod nas, da se s tobom i sa Zehrom porazgovara i nekako uredi.

ZEJNA: Pa?

ARIFAGA: Pa ja sam mu rekao da dođe… Evo vam, ovdje možete razgovarati i, bogme, gledajte, ako se može što urediti, da vam kuća ne ode, a ostalo je sve lahko.

ZEJNA: A bogme, gledat ću, što se mogne, a ma šta ću, kad mi i onaj nesreća ništa ne radi, pa da pomogne, a bogme Zehra što zaradi, jedva doteče za svaki dan.

FATIMA: Zlatna ti je Zehra, da ti je Bog poživi!

ARIFAGA: l jest baš najirli.

ZEJNA: Jest, Bogu dragom hvala! Da mi je živa i zdrava!

ARIFAGA: Samo je Hamdija jednu veliku glupost načinio. Dao je mjenicu na kuću. Po mom računu dug ne iznosi ni koliko vriedi jedna soba, a onaj će mjenicu utužiti, pa ne će ni kuća doteći.

ZEJNA: A ko kad je postao pogan i izgubio posve pamet.

FATIMA: Zaboga, kako se ono diete promieni! Ode u rat kao djevojka, a vrati se, ne daj Bože, kao pravi helać i poganac!

ARIFAGA: Dosta ih je rat i ovo sadašnje vrieme pokvarilo. Ali eto, ja se hvala Bogu na svog Muhameda ne mogu ni malo potužiti.

ZEJNA: Da vam ga Bog poživi i uzdrži na pravom putu!

ARIFAGA: Amin, ja rabbi!

FATIMA:  Amin, ja rabbi!

ARIFAGA (s nekim ponosom i djetinjom radošću): I eto, nije ga stid ništa raditi. Počeo kao obični nadničar i sada svojim radom postao kao činovnik i ima i liepu plaću. A da mi nije njega, ja ne znam, šta bi od nas dvoje bilo. Ja sa ovim godinama i sjedinama nisam nigdje prispio.

ZEJNA: A kad je onaj rekao doći?

ARIFAGA: Odmah po večeri. (Gleda u sat): A evo, više je vrieme i od večere. (Fatimi) Daj ti, sieda, pripremi da večeramo, dok ja klanjam ahšam.

FATIMA: Idem odmah. Zapalit ću najprije lampu, jer se nekako sasvim smrklo.

ZEJNA: Ahšam više, a oblak, pa i što nije zanoćalo, onako se nekako smračilo.

FATIMA (zapali najprije lampu u predsoblju, a onda sa zapaljenom šibicom ulazi u sobu, a za njom Arifaga).

Prizor 3.

Zejna, Muhamed, kasnije Fatima

ZEJNA (ustala pa neodređeno šeta po sobi, a čuje se hod uz stepenice): Tko je to?

MUHAMED (Odozdo): Ja sam, majko, ja… (Iziđe gore na vrh stepenica, pa će smiešeći se): A, ti si to strina, a ja sam mislio, mati mi.

ZEJNA: Ode ti mati, sine, u sobu, da upali lampu, a i otac ti je tamo. Ja sama, pa ustala malo, da prohodam.

MUHAMED: Neka si, strina, neka. (Sjedne na sećiju i odahne duboko).

FATIMA (iz sobe): Je li to Muhamed?

MUHAMtD: Jesam, majko, ja sam.

FATIMA (iziđe iz sobe, brižno): Jesi li se umorio, sine?

MUHAMED: Pa jesam, majko, ali opet, ništa je to.

ZEJNA: Glavno je, da se je zdravo, sinko.

FATIMA: Bezbelli.

MUHAMED: Ja vazda kažem: bolje se je sto puta zavaliti od umora, nego jednom samo od gladi.

ZEJNA: I ja tako kažem, ali daj ti to onom mome reci.

MUHAMED: Hamdi, je li?

ZEJNA: Da kome, već njemu.

FATIMA: Da ga Bog na pravi put okrene!

ZEJNA: Može Bog dati, a ja sam izgubila svaku nadu.

MUHAMED: Nadoći će to, strina, nadoći. S godinama dolazi i pamet. Znam ja njega vrlo dobro. Nije on loš. Samo eto, grize ga, što ne može naći posla i što je spao na to, da ga sestra izdržava, pa je zbog toga izgubio i volju za život i pustio se, štono reknu, kao tikva niz vodu.

ZEJNA: Ah, moj sinko, znam ja najbolje, koju muku mučim s njim. Birka je on velika i izpod časti mu je raditi svašta, on hoće kakav gosposan posao.

MUHAMED (osmjehne se): Tih je poslova, Boga mi, malo i treba početi s čim bilo, dok se postigne gosposan posao.

ZEJNA: I ja tako kažem, ali daj ti to njemu dokaži.

FATIMA: Doći će i to vremenom, ali Bože zdravlje. (Osluškuje): Tko je sad?

ZEJNA (uznemireno): Da nije onaj…

MUHAMED (nagne se sa sećije nad stepenice): Ne pogađate tko je, a ja sam odmah znao, da je… no… tko?… recite!

ZEHRA (idući uz stepenice otegnuto i izazovno): Jaaa!

Prizor 4.

Prijašnji, Zehra

ZEHRA: Šta imate pogađati, tko je, kad ste svi na okupu osim mene.

MUHAMED: Pa i nismo svi.

FATIMA: Ima još i Hamdija doći.

ZEHRA: Kasno od dolazi sasvim.

ZEJNA: A ima još netko doći. ZEHRA: Tko to još treba da dođe?

MUHAMED: Koga to očekujete, strina?

ZEJNA: Ama ne znam, kćeri moja. Eto onaj dušmanin…

ZEHRA: Koji?…

ZEJNA: Ahmed efendija Žderonja, Žderić, kako li mu je ime, što nas je helać učinio, Bog njega helać učinio, da Bog da!

ZEHRA (uznemireno): Šta on ima dolaziti ovamo?

ZEJNA: Ne znam, Bog ga ubio, da Bog da! Rekao je Arifagi, da je s tobom govorio, a da će doći i večeras ovdje, da zajedno sa mnom i s tobom porazgovara, da uredimo nekako ovu našu stvar.

ZEHRA (mračno): Jest, govorio je, ali nije trebao dolaziti večeras, jer sam mu rekla, da nemamo više šta uređivati i neka on radi šta zna, a mi ćemo raditi, šta mi znamo.

ZEJNA: A što, kćeri moja, što si mu to govorila? Možda bi se ipak dalo što urediti.

ZEHRA: Nema se tu više šta uređivati i gotovo je!

MUHAMED (iznenada): Interesantno!

ZEHRA: Šta to?

FATIMA: Šta to?

MUHAMED: Interesantno, kažem.

ZEHRA: Šta je interesantno?

MUHAMED: Ti mu rekla, da ne dolazi, a on opet pokazuje volju da dođe i (naglašava) da pomogne!

ZEHRA (primakne se Muhamedu): Šta tebe to zanima, molim te?

MUHAMED (dvosmisleno): Ništa! Uostalom, umoran sam, a da bi me moglo išta zanimati.

ZEHRA (prkosno): Onda će najbolje biti, da legneš i da se odmoriš, da možeš s većim zanimanjem pratiti sve.

FATIMA: Šta vam je sada, djeco, Bog vas pomogao!

MUHAMED: Ništa, majko, šala. Uostalom, imaš pravo, Zehra. Čini mi se, da se treba dobro odmoriti, jer će biti dosta zanimljivih stvari,  gdje treba biti dobro odmoran … Nego, majko, hoćemo li večerati?

ARIFAGA (sa sobnih vrata): Hajde, Fato, da večeramo, kad je i taj došao!

FATIMA: Odmah ćemo, Arifaga, odmah! Zejno, Zehra, hajte bujrum na večeru!

ZEJNA: Ne ću, Fato, Boga mi.

FATIMA: Hajte, Boga vam, pa što bude nama, bit će i vama.

ZEHRA: Hvala, strina, mati je već nama pripremila večeru.

ARIFAGA: Hajte bujrum! Nema sile. A drago bi mi bilo da hoćete. Hajde, sieda, Muhamede! (Čuje se zvek halke na dvorišnim vratima): Ja bih rekao, eto onoga.

ZEHRA (sva protrnula i probliedila, stoji ukočena).

ARIFAGA (viče sa stepenica): Hajde gore, hajde! (Muhamedu i Fatimi): Idite vi u sobu, jer se vas ne tiče ovaj razgovor. (Ovi odlaze).

ZEHRA (pobjegne u svoju sobu, lievo): Doći ću ja odmah, majko!

Prizor 5.

Arifaga, Zejna i Žderić

ARIFAGA (s vrha stepenica): Izvoli, Ahmed efendija, gore, izvoli. Nema tko da se krije.

ŽDERIĆ (još s izvana): Eto mene, Arifaga, eto. Malo je mrak, a ja slabo vidim, ali opet hvala Bogu, može se. (Ulazi u predsoblje, s naočalima, dosta elegantno odjeven): Ahšam hajr olsun, Arifaga, ahšam hajr olsun, hanuma!

ZEJNA: Allah razosum!

ARIFAGA: Allah razi olsun! Kako si?

ŽDERIĆ: Hvala Bogu, dosta dobro. Živi se, po malo se radi i eto tako… Težka su, vrlo težka vremena, ali opet nekako se kraj s krajem veže.

ARIFAGA: Bježi Boga ti, Ahmed efendija! Ti vazda kukaš, a sve nižeš dukat za dukatom i kuću za kućom.

ŽDERIĆ (smijući se): A, nije tako, Arifaga, nije. Da je pola od toga, što ti kažeš, ja bih bio sretan i zadovoljan, a ovako vazda brige i ništa više. I to da su samo svoje, nego i svietske! Daj pomozi tu, daj pomozi tamo, a ja ostadoh krivih leđa pomažući druge.

ZEJNA: Sjedi, Ahmed efendija, sjedi! Ima vremena za razgovor.

ŽDERIĆ: Hvala, hanuma. Ja sam baš umoran, pa ću malo ovdje na minderluku odmoriti svoje kosti. (Sjeda i vadi iz tašne neke spise): Jer, znaš kako je. Po cieli dan letaj tamo, letaj amo, a sve per para cara i ništa više.

Tomislav Dragun