Doslovno ću prepisati ova dva pisma kojih kopiju prilažem, kojih je sadržaj star 52 godine i kojih sadržaj treba jedno povijesno i vjerodostojno objašnjenje. Za povijest ja sam taj iz prve ruke koji to može objasniti, jer sam živ dok je dr. Miljenko Dabo Peranić mrtav (r. u Novalji, otok Pag 1923. umro u Njujorku 22 rujna 1993.) Prvo njegov mene na hrvatskom jeziku i dok budem prepisivao, nadoputi ću neke potrebne nedostatke kako bi sadržaj pisam bio potpuno razumljiv i shvaćen. Zatim ću prepisati odgovor mojeg pisma dru. Peraniću na francuskom jeziku te objasniti razlog zašto sam mu odgovorio na francuskom a ne na hrvatskom jeziku.
Paris, dne 30.7.69.
Dragi Milane
(Iznad pisma: Dragi Milane može se vidjeti rukom napisano: “O ovome ne govoriti ni Bogu”, mo. Mile Boban.)
Što se čudiš da Ti se ne javljam? Pa Ti se čudi. ali ćeš pasti na gu…cu ovo čitajući. Dielili smo dugo vremena i dobro i zlo, kao braća go..a – kako je znao govoriti General po našu hercegovačku. Daleko smo. Ali mislim da i ovako isto dielimo.
Što da počnem prie? Kao što je nekada Mirko (Kovačević) govorio – iz ustiju Udbe – da sam ja dao zatvoriti Čavčića, (Josip Čavčić (1917-1972. je bio naš zajednički prijatelj i predsjednik. Početkom godine 1968. neki su napali jugoslavensko poslanstvo u Parizu, a francuska policija je je uhapsila mnoge Hrvate među kojima sam i ja bio, i premetala njihove stanove. U stanu Josipa Čavčića su pronašli pištolj i zadržali ga preko mjesec dana u zatvoru. Kasnije su ga pustili, ali su brzi i mokri jezici okrivili dra. Peranića da je on to prijavio policiji. O tome dr. Peranić ovdje piše i spominje Mirka Kovačevića, mo. Mile.) tako je sada Čavčić bio povjerovao da sam ja dao ubiti Generala. Tako i Galić, (Stanko, mo.) koga sam uspio opet dobiti u HRS, (Hrvatski Radnički Savez, mo.) ali sam ja dao otkaz na tajničtvu, i ostao običnim članom, koji više ni ne idem na sastanke. Od Generalove smrti, imali su pravo u moju kuću Barun (Ivan, mo.) Bagarić. (Milan, mo.) Za druge me nema. A od jučer više ne može ni Bagarić. Zašto?
Reći ću Ti, ali da Ti nabrojim ostalo.
Istragu o pogibiji Generala vodim sam, (prilažem sliku knjige “Pogibija Generala Luburića”, izdanje vlastita naklada, mislim Njujork 1984. mo. Mile.) pa obavieštavam Brigade Criminelles i u Francuskoj i u Španjolskoj.
Znaš kakav je to teret. Protiv mene je osim toga sav sviet. Znaš me. Volja jaka savjest čista, pa – Bog. Osim toga pitanje tiskare. I to moram nadzirati, i to nevidljivim nitima. Tamo je naš dobričina Crničk. (Stjepan, Štef Crnički, mo.) Ali da ja nisam intervenirao iz pariza još pred dva mjeseca, i rekao pratrima ono što sam rekao, danas bi u tiskarni Obrane sjedila Udba, i bila gospodar tiskarne s 51%. To se dogodilo tako da je Udba poslala Crničkomu jednog Udbaša iz barcelone, koji se prikazao kao Generalov rođak. Crnički mu povjerovao. reagirao sam grubo, kako mi je diktirala savjest. I postoji mogućnost da je s Generalom Odpor izgubio i mene. Pisao sam Glavnom Pročelniku o svemu tome. Nema još odgovora. Molio sam njega, Erića i Gagra, da spase Odpor, i neka brzo reagiraju. Šute još.
Ali, kad je Pavelić s nekolicinom najglavnijih osudio Luburića, Luburić se povukao. Ja sam rekao: ako se u mene samo malo posumnjalo, povlačim se i bit ću mrtav za Odpor.
Eto to Ti se sve oko mene događa, u isto vrieme kada sam već četiri puta uspio izići živu glavu.
Da, moj Bobane. Udba radi kako već znade, a mi padamo. Mene htjeli već četiri puta ubiti, pokušali su mi ukrasti Kitu, (to je kćer gosp. Peranića Anita koju je on od milja zvao kita, mo.) da me lakše dobiju. I da nisam bio u “igri” s Udbom, danas bih bio mrtav. Primio sam ih doma, išao k njima na sastanke. Tri mjeseca sam ih pratio iznutra, i da nisam znao što misle, ne bih se bio znao ni čuvati, i bio bih pao. Čak su bili došli u moju kuću ubiti me.
Bagarić mi je priznao poslie na samu, da imam pravo, jer da je Horvat u moj stan donio drugi, veći. – Evo zašto Ti pišem. Reci mi molim Te, kad te je Horvat već spomenuo, i to ušlo u zapisnik, da li si mu doista dao, i ako jesi, koju marku, i koji kalibar. (Upravo za to što je moje ime bilo u zapisnik zavedeno napisao sam odgovor na francuskom jeziku da se ne muče oko prijevoda, mo. Mile.)
Zašto? Ubojica Stanić je tu, i već sam mu jednom izbjegao smrti. Horvat je bio samo sredstvo u rukama Udbe. Upravo u Tvojoj izjavi ovisi da li ću ili ne dobiti još jedan bod protiv Udbe. Jer mi je pištolj Horvatov samo svjedočanstvo protiv Udbe. Bagarić pred policijom ne govori. Zato još od svih Hrvata u Parisu, samo barun može k meni. Ti si daleko. Sudi po svojoj savjesti i odluči.
Pozdrav Annie, pusu (to jest poljubac, mo.) djeci.
Miljenko.
————————————————————
Sada pismo na francuskom jeziku a ispod ovog pisma će biti prijevod na hrvatski jezik.
San Francisco, le 10 Aout 1969.
Mon cher ami Miljenko,
Avec plaisir j’ai bien reçu votre lettre et j’en ai bien compris le contenu. Je n’ai pas l’intention de vous écrire en détail cette fois-ci, mais seulement de vous donner toute la vérité sur ma personne pendant mon séjour en France.
Je déclare que je n’ai jamais possédé ni porte une arme à feu. Il est évident que devant certains j’ai déclaré que j’ai possédé un pistolet. C’est pour la seule raison fait savoir à ceux qui voudraient m’attaquer un jour, que je suis armé. Autrement dit pour leur faire peur. je donne ma parole de croate que je n’ai donné aucune arme à personne, ni à alarme, ni à feu. Ce que Monsieur Adolf Horvat certifié est faux.
Vous savez, mon cher ami Miljenko que j’ai quelquefois été menacé de mort par les agents de l’Ambassade yougoslave et par les “compatriotes Croates”. C’est pourquoi je me suis toujours méfié de faire confiance à certaines “amis”. Pour la simple raison qu’ils étaient suspects pour moi et que la Préfecture de Police les croyait plus que moi-même. Pour vous éclairer la chose, je vous rappelle mon entretien avec la Préfecture de police le 22 mai 1966. de 9:15 à 11:17 heures. Ce jour-la je me suis aperçus combien, nous Croates sommes protégés par la Préfecture de Police et combien elle croit à l’Ambassade yougoslave et leurs acolytes.
Ici, j’ai rencontré Mr. Ivan JAKIĆ qui était à Paris et qui m’a parlé de plus grands suspects pour notre cause, car il dit avoir toujours été dans leur entourage pour pouvoir les démasquer. Il certifie que quatre fois ils ont organisé des attaques sur moi. Chaque fois il en était contre. Ceux-ci sont: MM. Grga TOPALOVIĆ, freres ČAPIN, nomme Josip BOBAN (dont je vous ai parlé un jour. Il a dit dans un bar café à Belleville devant MM Jozo SLIŠKOVIĆ, Slobodan VLAŠIĆ l’anne derniere: Pour que notre cause croate parte du point mort, il faut tuer le général Max Luburić en Espagne, Mile Boban, Dabo Peranić, Čavčić et Barun ici (a Paris). Ensuite Ante Granić (dont Slavo Leko est un serviteur inconscient). Mate KRALJEVIĆ est soupçonné de la mort de ZNAOR et Josip KRTELIĆ l’année dernière à Trieste. Tout cela j’ai entendu parler pendent quand j’étais a Paris, et ici Mr. Ivan Jakić l’a confirmé. Il est au courant de beaucoup de choses. Si l’on pouvait, par un moyen quelconque le forcer à parler, on pourrait en savoir beaucoup.
Ne vous découragez pas. En avant pour notre Liberté. Le Biafra nous doit être l’exemple. Pour la Liberté Nationale, aucun sacrifice n’est grand. Même le pire: bâtir ses os dans la lutte pour la Liberté. La Liberté offerte risque d’engloutir la fierté nationale. Plus elle est arrosée de sang, plus elle est aimée et respectée. Si quelque chose vous intéresse davantage, écrivez-moi.
Bonjour de nous tous à votre petite Kita et à Maria. A vous je vous salue avec notre Prêt Pour La Patrie. Mile Boban.
———————————————————
Prijevod na hrvatski
San Francisco, 10. kolovoza 1969. godine.
Dragi moj prijatelju Miljenko,
Bilo mi je drago primiti vaše pismo i razumjeti njegov sadržaj. Ovaj put vam ne namjeravam detaljno pisati, već vam samo ispričati cijelu istinu o sebi tijekom mojeg boravka u Francuskoj.
Izjavljujem da nikada nisam posjedovao ili nosio vatreno oružje. Očigledno je da sam pred nekima izjavljivao da posjedujem pištolj. To je jedini razlog da podsjetim one koji bi me htjeli napasti jednog dana, da sam naoružan. Drugim riječima, uplašiti ih. Dajem moju riječ kao Hrvat da nikome nisam dao nikakvo oružje, niti za uzbunu, niti za paljbu. Ono što je g. Adolf Horvat izjavio je lažno.
Znate, dragi moj prijatelju Miljenko, da su mi agenti jugoslavenskog veleposlanstva i “hrvatski sunarodnjaci, patrioti” ponekad prijetili smrću. Zbog toga sam uvijek bio oprezan u pogledu povjerenja u određene “prijatelje”. Iz jednostavnog razloga što su za mene bili sumnjivi i što im je Prefektura policije vjerovala više nego meni. Da bih vam ovo pojasnio, želio bih vas podsjetiti na moj intervju s Prefekturom policije 22. svibnja 1966. od 9:15 do 11:17. Tog sam dana shvatio koliko nas Hrvate štiti Prefektura policije i koliko ona vjeruje u jugoslavensko veleposlanstvo i njihove pomoćnike.
Ovdje sam upoznao gospodina Ivana JAKIĆA koji je bio u Parizu i koji mi je pričao o najvećim sumnjivcima za našu stvar, jer kaže da je uvijek bio u njihovoj blizini kako bi ih mogao razotkriti. Potvrđuje da su četiri puta organizirali napade na mene. Svaki put je bio protiv. To su: MM. Grga TOPALOVIĆ, braća ČAPIN, i jedan imenom Josip BOBANA (o kojem sam vam pričao jednog dana. Rekao je u jednom baru, kafiću na Belleville-u pred MM: Jozom SLIŠKOVIĆ, Slobodanom VLAŠIĆ prošle godine: (Ovdje se radi o Grgi Topalović i drugima a ne o Jozi Sliškoviću, Slobodanu Vlašić i drugima koji su tu bili u tom baru, mo. Mile.) Da bi naša hrvatska stvar krenula s mrtve točke, treba ubiti generala Maksa Luburića u Španjolskoj, Milu Bobana, Dabu Peranić, Čavčića i Baruna ovdje (u Parizu). Ante Granić (kojemu je Slavo Leko bio nesvjesni sluga.) Mate KRALJEVIĆ bio je osumnjičen za smrt Ante ZNAOR -a i Josipa KRTELIĆA prošle godine u Trstu. Sve sam ovo čuo još dok sam bio u Parizu, a ovdje je to potvrdio gospodin Ivan Jakić. On zna mnogo stvari. Kad bi ga se na neki način moglo prisiliti, moglo bi se mnogo toga saznati od njega.
Nemojte se plašiti i gubiti nadu. Naprijed za našu slobodu. Biafra nam mora biti naš primjer. (U to vrijeme velike i žestoke borbe su se vodile u Biafri, moja opasna danas 23 kolovoza 2021, mo. Mile Boban.) Za nacionalnu slobodu nijedna žrtva nije velika. Čak i najgore: uzidati svoje vlastite kosti u borbi za Hrvatsku Slobodu. Darovana sloboda na pladnju uništava hrvatski nacionalni ponos. Što više naša borba je poprskana krvlju, više je voljena i poštovana. Ako vas nešto više zanima, pišite mi.
Pozdrav od svih nas vašoj maloj Kita i Mariji. Pozdravljam vas s našim pozdravom Za Dom Spremni!
Mile Boban.
—————————————————————–
Translated in English
San Francisco, August 10, 1969.
My dear friend Miljenko,
I was pleased to receive your letter and understand its content. I do not intend to write to you in detail this time, but only to give you the whole truth about myself during my stay in France.
I declare that I have never owned or carried a firearm. It is obvious that in front of some I declared that I possessed a pistol. It is for the only reason to let those who would like to attack me one day, that I am armed. In other words, to scare them. I give my word as a Croatian that I did not give any weapon to anyone, nor to alarm, nor to fire. What Mr. Adolf Horvat certified is false.
You know, my dear friend Miljenko, that I have sometimes been threatened with death by agents of the Yugoslav Embassy and by “Croatian compatriots”. This is why I have always been wary of trusting certain “friends”. For the simple reason that they were suspects for me and that the Prefecture of Police believed them more than they did believe me. To clarify this for you, I would like to remind you of my interview with the Prefecture of Police on May 22, 1966. from 9:15 am to 11:17 am. That day I realized how much we Croats are protected by the Prefecture of Police and how much it believes in the Yugoslav Embassy and their acolytes.
Here, I met Mr. Ivan JAKIĆ who was in Paris and who told me about the greatest suspects for our cause, because he says he has always been around them to be able to unmask them. He certifies that four times they organized attacks on me. Each time he was against it. These are: MM: Grga TOPALOVIĆ, brothers ČAPIN, and un by names Josip BOBAN (whom I told you about him one day. He said in a bar café in Belleville in front of MM: Jozo SLIŠKOVIĆ, Slobodan VLAŠIĆ last year: So that our Croatian cause starts from a dead point, the general Max Luburić must be killed in Spain, Mile Boban, Dabo Peranić, Čavčić and Barun here (in Paris). Then Ante Granić (of whom Slavo Leko is an unconscious servant). Mate KRALJEVIĆ is suspected of the death of ZNAOR and Josip KRTELIĆ last year in Trieste. All this I heard about while I was in Paris, and here Mr. Ivan Jakić confirmed it. He knows a lot of things. If we could, by some means, force him to speak, we could know a lot.
Do not be discouraged. Forward for our Freedom. Biafra must be an example to us. For National Freedom, no sacrifice is great. Even the worst: to build our own bones in the struggle for Freedom. The Offered Freedom risks swallowing up national pride. More our struggle is sprinkled with blood, the more she is loved and respected. If anything else interests you more, write to me.
Hello from all of us to your little Kita and Maria. To you I greet you with our salute: For The Fatherland. Mile Boban.
Odgovori
Morate biti prijavljeni da biste objavili komentar.