“Blagoje je kasnije pričao da je noć pre atentata proveo budan, razmišljajući o tome da li ubistvo uopšte može biti opravdano. Naravno da može! Da nisam bila žena, ja bih sama Paveliću presudila…”, ispričala je nedavno u ekskluzivnoj ispovesti za Nedeljnik, Milena Gaćeša, poslednji svedok atentata na poglavnika NDH Ante Pavelića.

Ona je iznela nepoznate detalje o pripremi atentata u kojoj je delom i sama učestvovala uz svog brata Milana Gaćešu, Mila Krivokapića i Blagoja Jovovića.

“Moj brat Milan i ja učestvovali smo aktivno u atentatu na Pavelića. Kod mene u stanu su se okupljali, dogovarali, ja sam ih krila i nabavila im oružje. Moj pokojni suprug je lično dao revolver. To je objavljeno pogrešno, kažu da sam dala ženski revolver, ali nisam. (Vadi revolver iz kecelje.) Evo ga! Ko mi dođe, ja nemam problem da zapucam, i danas. Ko zna, ustaška emigracija je jaka. Ne znaju gde živim, a osvete se ne plašim. Naša je bila osveta za stotine hiljada ljudi, za naše porodice. Kada sam dala nekom intervju, objavili su da se pucalo iz ovog revolvera, ženskog, ali nije. Pa evo ga, kod mene. Revolver moga muža, iz kojeg je pucano, Blagoje je verovatno bacio negde i on nikad nije pronađen.

Pavelić je bio svestan da je meta, https://www.blic.rs/vesti/reportaza/meta-pavelic-ziv-ili-mrtav/wpgep7g da je vrlo moguće da mu neki osvetnik saspe šaržer u grudi. Zato se veoma dobro krio. Svuda se kretao sa velikim obezbeđenjem. Bio je pravi izazov locirati ga. Prvo je, sasvim slučajno, na njega naleteo jedan policajac srpskog porekla, Jovo Hose Menzalin. U argentinskom odmaralištu Mar del Plata zaustavio je Pavelićev auto i pregledao njegova lažna dokumenta, ali ga je odmah prepoznao. Sam nije mogao ništa da preduzme, ali nam je u Buenos Ajres odmah dojavio da se našao “brk u brk sa krvolokom”. Taj trenutak je bio ključan. Saznali smo da se po Argentini kreće sa pasošem Crvenog krsta i pod lažnim imenom Pal Aranjoš. Naravno, bio je prerušen, i po pasoškoj fotografiji ga je bilo gotovo nemoguće poznati. Ali nije mogao da zavara nas čije je porodice pobio. To je bilo 1956. godine, baš kada sam se udala za Jovu Pićana”, ispričala je.

http://uzdanica.forums-free.com/pisma-vjekoslava-maksa-luburica-generala-drinjanina-t8.html

Stalno su pratili Pavelića. Treba da dođeš do glavnog, to nije bilo lako, govorila je.

“Znali smo da se ustaše, kao uostalom i nacisti, okupljaju u nemačkom restoranu ‘El Sijervo’. Da nas ne bi prepoznali, mi smo se preoblačili, stavljali perike, šešire, naočare, lažne brade i brkove. Blagoje je u svojoj ispovesti, koja je objavljena, napisao da sam baš ja u tom kafiću prepoznala Pavelića. Čak su me i kasnije novinari i pisci ubeđivali da ipak slažem, da potvrdim tu verziju, jer je romantičnija i zanimljivija. Ali ne treba lagati, to nije istina, zar nije dovoljno sve drugo što sam uradila?! Moj brat nije želeo da me vodi sa sobom u taj restoran, bilo je veoma rizično”, rekla je.

Još jedanput su pokušali da ubijemo Pavelića. Bilo je to 9. aprila 1957. godine, uoči ustaške proslave šesnaeste godišnjice proglašenja NDH, u gradiću Lomas del Palomar.

“Znali smo tačno njegovu maršrutu. Otišli smo vozom do tog mesta, svi smo bili prerušeni. Trebalo je da pucaju takođe Blagoje i Miloje, ali se na železničkoj stanici Pavelić pojavio sa svojom ženom Marijom i ćerkom Višnjom. Moj brat je bio za to da se puca, da ga ubijemo tu odmah”, rekla je.

Drugi se nisu složili, rekli su: “Nemoj ovde, tu je narod, svi gledaju, ubićemo Argentince.” Njen brat je rekao: “Ma daj da ubijemo zlikovca, pa ko god da nastrada!” Ali Blagoje i Milo nisu želeli. Možda su bili u pravu, držali su se strogih vojničkih načela.

“Konačno je došla ta sreda, 10. april 1957. Čekali smo da se završi njihova proslava, u Hrvatskom domu. Dogovoreno je da idu Milo i Blagoje. Prvo puca Blagoje, pa ako promaši, pucaće Milo.

Pavelić je krenuo sa telohraniteljima niz ulicu San Huan. Išao je ka stanici metroa, liniji C. Ukrcali su se u voz i krenuli ka severu, tri kilometra dalje, do železničke stanice Retiro San Martin. Čim su ušli u voz, za njima su, neprimećeni, ušli Blagoje i Milo, naoružani i prerušeni. Ušli su odvojeno i seli na suprotne strane kupea, kako bi ih teže opazili. Tako su se vozili dvadesetak kilometara, do stanice odakle je Pavelić trebalo da uđe u autobus ka svojoj kući. Iz autobusa su sišli na raskrsnici današnjih ulica Doktora Rikarda Balbina i Alas Argentinas.

Sve ovo se događalo uveče, mislim da su izašli iz autobusa oko devet sati, a u malom gradu kao što je taj, tada već nema ljudi na ulici.Osvetljenje je takođe bilo vrlo oskudno, tako da se atentat odigrao u pomrčini. Blagoje i Milo su sve vreme pratili Pavelića, ali odvojeno. Išli su iza njega na odstojanju od 20-30 metara.

Po izlasku iz autobusa, Milo se odvojio, skrenuo je desno u jednu ulicu, mislim da se zvala Avijador Gablens. Hteo je da prečicom prvi stigne do mesta sa kojeg će pucati.

U trenutku kad je Pavelić sa telohraniteljem prolazio pored kluba AFALP, telohranitelj mu se obraća sa molbom da svrati u klub. Bog nas je pogledao, Pavelić do svoje kuće nastavlja sam.

Međutim, u trenutku pre nego što će Blagoje zapucati, na nekih 10-15 metara iza našeg krvnika, Pavelić se, valjda predosećajući opasnost, okreće i sam počinje da puca na Blagoja, a onda svom silinom trči ka svom domu.

Blagoje, ranjen u nogu, šepa za Pavelićem i puca mu u leđa. Jednim metkom ga pogađa u desnu plećku, a drugim u vrh kičme…”

Čuvari vile u kojoj je Pavelić živeo pritrčali su da mu pomognu, a ubrzo su ga prevezli u sirijsko-libansku bolnicu. Iako su ustaše pokušale da ga sakriju, to im nije pošlo za rukom. Ubrzo novinari dolaze do priče, da bi posle svega nekoliko dana, u bolnici, sam Pavelić davao intervju i tvrdio da je on “hrvatski državnik” koji je “puno učinio za hrvatski narod”. Međutim, Pavelić je bio težak dijabetičar.

Iako ga nisu smrtno ranili, rane koje su mu nanete znatno su skratile njegov život. Poživeo je još svega dve godine. Zbog dijabetesa nije mogao da dobije odgovarajuće lečenje i rane su teško zarastale. Pre svega, sada se Pavelić plašio da dalje ostane u Argentini. Šačica srpskih emigranata naterala je lidera hrvatske emigracije u bekstvo.

“Moj brat nije išao da puca, jer su mislili da je dovoljno da idu samo njih dvojica, a tog popodneva je imao dežurstvo na svom radnom mestu, u jednoj elektrocentrali. Posle atentata Blagoje i Milo su se razdvojili. Tu noć, odmah posle atentata, Blagoje je došao da se krije u stanu mog brata Milana.

Bila sam i ja tamo. Čim je došao, rekao nam je da je ubio Pavelića i da je i sam ranjen. Moj brat mu je previo ranu, a Blagoje je kasnije iz novina saznao da je krvolok preživeo.

Niko od atentatora nikada nije optužen, zbog nedostatka dokaza. Ali, iz predostrožnosti, njih trojica su se razdvojili, samo su se povremeno viđali u srpskoj crkvi. Blagoje se oženio jednom dobrostojećom Argentinkom i posle više nije morao da radi. Milo je nastavio da radi u jednoj fabrici. Gledali su da ne privlače pažnju i s vremenom se prašina slegla, a na njih niko nije mogao, ili nije hteo da ukaže prstom…”

ORIGINALNU ISPOVEST MILENE GAĆEŠE PROČITAJTE OVDE