Buenos Ajres, sreda, 10. april 1957, uveče Blagoje Jovović navratio je u Nocturno desetak minuta posle šest. S vrata je ugledao poglavnika, sedeo je u sredini za širokim stolom složenim u obliku slova L s tridesetak slavljenika.

Zato se okrenuo i izašao da prošeta. Utući će vreme do osam, kad će otići na stanicu colectiva, a tamo ga sačekati i krenuti za njim dok se bude zaputio kući u Lomas del Palomar. Često je uvlačio ruku u desni džep pantalona i milovao sa šest metaka napunjen i zakočen mali damski revolver kojim će ga ukokati. Kad je ostao bez pomoći kukavice Mila, Blagoje se stegnuto pita: treba li nakon što prvi metak uvali u Pavelića, potrošiti i drugi na pratioca? Bezuslovno, zaključio je, jer mrtva usta ne govore. U bistrou preko puta Obeliska naručio je cortado i sladoled. Na nekoliko časaka odvratiće misli od onoga što će učiniti večeras.

Na nezatomljeno razočaranje svojih idolopoklonika poglavnik im je poremetio savršen ugođaj, zadržavši se jedva sat u Nocturnu. Trebalo bi još da navrati i u Hrvatski dom, u Ulicu Salta, i onde takođe čestita okupljenima praznik – 10. april.

Kad je nekoliko minuta pre osam stigao na početnu stanicu colectiva Blagoju se najpre učinilo da vidi utvaru. Bio je to Milo, koji mu je prethodno veče rekao da odustaje.

„Šta ćeš ovde, bedniče. Došao si da me rgaš i slomiš mi volju, je li?”

„Biću s tobom, brate.” – šaputao je Milo.

„Više mi ne trebaš, zloćo! Sam ću ga rastreskati!”

Uto je naišao Ante Pavelić s čuvarom. Ušli su pre Pavelića i mladog telohranitelja.

Pre nego što se autobus zaustavio na poslednjoj stanici, na Uglu ulica Perira Ivaola i Alas Argentinas, Blagoje podseti Mila da krene ispred njega. Pratio ga je kako silazi i utapa se u gomilu koja je izašla. Ali kad je došao nadomak puteljka u parku koji vodi do Pavelićeve kuće, u Ulicu Avijador Mermoz, Mila više ni od korova. Kao da ga je zemlja progutala. Opet ga je izdao.

Na sto pedesetak metara daleko od ulaza čuvar se obrati poglavniku, koji je dahtao od sparine:

„Poglavniče, eto vas blizu… Mogu li svratiti do kluba De Fomente?”

„Pođi, Jure, pođi…” – otpusti ga i uzme torbu koju mu je čuvar dotle nosio.

Oni su se razdvojili, a Blagoje se zaklonio iza najvećeg stabla u drvoredu. Prekrstio se i mičući usnama zahvalio Bogu i Vasiliju Ostroškom što su mu pomogli u pravom trenu. Da je Ante Pavelić ostao bez čuvara. Nesvesno je pogledao na sat, bilo je 21.06.

Blagoje ubrzano krene za njim. Približivši mu se na oko četiri metra, izvuče revolver da ga s leđa nacilja u glavu. A tada se Pavelić, nagonski predosetivši opasnost, naglo okrene:

„Stani, mater ti komunističku! Jesi li pobudalio…” – preplanulo zaurla na visokog, suvonjavog neznanca koji je upirao cev u njega. Dok mu je mračni park gutao glas, Pavelić je potrčao.

Blagoje Jovović je delovao poput zbunjenog glumca koga su izgurali na pozornicu a da nije uvežbao zahtevnu ulogu. Uzdrhtale ruke, iz neposredne blizine u transu je ispalio pet metaka. Poglavnik je bolno jauknuo i ispustio torbu. Krvareći, posrtao je i teturao po neugaženoj travi kao da je bačen u prazan prostor bez naslona. I posle šest-sedam sve usporenijih koraka, srušio se.

Blagoje je u izgužvanoj beležnici koju je nosio uz sebe, iz gerilskog opreza da neko nezvan ne pogleda šta je u njoj napisano, treperavim rukopisom smeteno opisao svoje viđenje događaja 10. aprila 1957, nakon što je u 21.08 pucao u poglavnika:

Pao je, ne miče se. Ne mogu da verujem da se pravi mrtav ako su mu meci u telu. Toga časa pomislim kako je bolje da taj krvopilac ostane živ. Nakon što ga odvedu u bolnicu, ljudi će ga videti i onda mu se mora suditi. Ili da ga ipak pribijem?

Sa strane ugledam ručnu torbu. Pitam se jesu li u njoj dokumenti? Bilo bi dobro da ih se dokopam. Ali šta ako je u torbi novac? Uhvate li me, proglasiće me lupežom. Okriviće me za grabežno umorstvo, da sam ubio zbog novca. Ostavim i Pavelića i torbu. Počnem bežati oko zgrada Ulicom Imelman…

Paveliću je krv još šikljala kad se pridigao. Osećao se kao da je snažno udaren šakom po grbači. Osvrnuo se i videvši da je pognuti strelac, s kapom natučenom do kapaka, odleteo kao raketa, žilavo otporni poglavnik se zaputio kući.